OSOBNO: Crna rupa, jaka ruka

Rupa. Crna. Ne ona zemljana, a ipak duboka i crna. U nju nažalost svi ponekada upadamo. Tako valjda mora i treba biti? Dobro je čak i to, samo da se u njoj ne zadržimo neko dulje vrijeme. Treba iz nje što je prije moguće izaći. Ne možemo li to učiniti sami, trebalo bi valja potražiti, nečiju jaku ruku koja će nas opet podići na površinu. Čist zrak.

Barem ja to činim. Pitam nečiju ruku, za pomoć. Dosad sam je uvijek i pronašao. Kada god upadnem u tu rupu, blato, glib, redovito se pitam koji je razlog? Nekada ga pronađem, nekada ne. No, uvijek mislim, kako zapravo, nekog pravog razloga ni nema. Ili možda ipak ima? Vrag bi ga znao.

Neki sam dan, tako upao. Poskliznuo se i za tren se našao u rupi. Bio bih tada u njoj možda i ostao, ali dobra je osoba to zapazila. Primijetila me i dala mi svoju jaku ruku. Izvukla me iz rupetine, blata, gliba, crnih ružnih misli. Opet.

,,Znaš -,,reče mi, ,,svima nam se to ponekad, događa,,

Imala je pravo. Svi ponekada upadnemo u crnu i duboku rupu. Nije to ništa strašno. Strašno bi bilo, kad bi u njoj i ostali.

Zdravlje svima, pa i zlima !

Vaš

Adriano Šćulac (10.02.2021/08:41)