Životne filozofije tete Pine, No 1

Tetu Pinu sam upoznala u svojoj 15-toj ili 16-toj godini, kad sam sa svojim društvom došla po njenog sina, mog prijatelja Dragu. Nikad nisam zaboravila taj prvi susret s njom, ali mislim da je tetu Pinu uope teško zaboraviti.
Moje malo društvo, nas četvero, imali smo dogovoreni znak. Tri kratka zvižduka i jedan dugi ispod prozora. Naravno, mogli smo i pozvoniti, ali to nam je bila veća fora. Nakon odzviždanog signala, Drago se pojavio na prozoru i viknuo da dođemo gore jer još nije gotov s ručkom. Pustio nam je otvorena vrata pa smo se nas troje samo uvukli u stan misleći da je sam. 

Drago je sjedio za stolom u kuhinji a njegova je mama stajala kraj prozora s odmaknutom zavjesom u ruci, gledala na ulicu i počela ono po čemu je bila jedinstvena i što smo mi kasnije usrdno pokušavali kopirati jer nam je bilo štosno:
- Vrah mu ze onu mater, kobilu, prasicu, tako mi seh sveteh i svetoga Antuna i Lucije i onega, onega, koko se zove, i seh papah ki su se zavetovali va Rime, tako mi Marije i brižnega Isusa na križe i Tita i seh drugih na nebe i oneh ki još hodiju po svete, ko ću ja to više trpet! Kokova son ja štupida da neson fermala onu korijeru ka te dopeljala i plotila šoferu da te zapelje nazad odkud si i priša, živice te pojale da te pojale! Ti si dobar samo proscu za večeru. Propjo vero da vero! Eko! Huuuh! – i ljutito potegla zavjesu kad je glasno uzdahnula hvatajući zrak nakon tog svog rafala.
- Wooow! – tiho je rekao moj prijatelj Zoran, iskreno fasciniran, stojeći na kuhinjskim vratima. Lorena se samo stisnula, kao da ju je bilo sram što je to čula, mada je i ona znala tu i tamo opsovati, iako je uvijek dobro pazila da je nitko od starijih ne čuje, i pogledala me ispod oka. Meni je isto bilo neugodno, ali više radi Dragine mame, jer sam pretpostavljala da će je biti sram kad shvati da je rafal opalila pred nama. Drago je samo odmahnuo rukom i mirno utrpao posljednja dva njoka u usta. Očito je bio naviknut. Bilo je jasno da je njena ljutnja bila uperena na nekog koga je vidjela kroz prozor.
- O, ste prišli po mojega Drageta? – odjednom su joj se usne raširile u osmijeh kad nas je ugledala, tako iskren da ga je bilo zaista teško spojiti s onim od malo prije.
- Neka ste, neka. Drago mi je da ima tako dobre prijatelje. A ca ste se tako inkantali tamo, hote napred, hote!
Brzo se okrenula, zgrabila salvetu, zamotala četiri kolača i pružila Dragi. Povjerljivo mu je tiho rekla:
- To nin daj, a sad, ala, šu, hote van, prije nego vas on ferma jer znaš da ne fini govorit do prekjutre kad takov pride doma. Da bi mu se limbalo do penzije bez gemišta, tovar da tovar jedon, Santa Marija i si sveti skupa, amen! I dopelji hi opet, da nin skuhan nešto i da malo popričam s njima – pri tome nam je veselo namignula.
- Wooow! – ponovio je Zoran. Teta Pina je upravo dobila fana sudeći po pogledu punom poštovanja s kojim ju je ispratio. Njegova je mama bila jako rezervirana žena, pa čak i prema svom sinu. Teško se kod nje mogla naslutiti ikakva promjena raspoloženja. Uvijek nas je dočekivao isti kameni izraz lica i uvijek si imao osjećaj da smetaš baš kad ima najviše posla, a čistila je od jutra do mraka. Zvali smo je Blekica stijena, naravno, da nas Zoran ne čuje.
Dok smo se spuštali, nabasali smo na Draginog tatu koji se, nešto tiho frfljajući, pridržavao za ogradu stubišta kao da je za nju zaljepljen. 
- Bok, tata! – pozdravio ga je.
- Ooo, sine moj jedini! Šta ima? O, društvo imaš? Lijepo društvo, bogami! Vidi ove dvije, mlade, lijepe! Eeee, ode mladost moja, ode, kad mi sin već s lijepim djevojkama izlazi.
- Žurimo, tata!
- Reci mi sine, hoće li biti belaja?
- Vidjela te kroz prozor.
- E, moj Juso, najebo si – kimne sam sebi konstatirajući nepobitnu činjenicu, i uz teški uzdah, počne se penjati držeći se s obje ruke za ogradu.
Kad smo došli u prizemlje, Drago nas zaustavi:
- A sad čujte starog mahera u akciji.
Čulo se drrriiiinn, otključavanje vratiju, a zatim:
- Ljepojko moja, evo me kući, domu svome! Jel to nova frizura? Lijepa si mi kao lutka.
- Pijon si kako čep. Ma ca kako čep? Kako sto bačvi si pijon, a nego ca nego si, kako da son pensala da nećeš bit, da bi šajeta vo te hitila i prehitila te va Bosnu pa si tamo pij koliko te volja, vrah te preze, štupido da štupido! Juhu son ti skuhala, ala hodi jes dok je tepla.
- O, juhica! Nema juhice do juhice moje žene. Tražio ja, tražio, nudile mi se djevojke, nije da nisu, ali nema do moje Josipe, nema na kugli zemaljskoj takve! Ja sam sretan čovjek!
- Samo ti melji, niš ja tebi ne vervan, premazan si ti. Prepituran sa sto sloji piturah va seh kolori – ovo je bilo rečeno malo blažim tonom.
- Žena koja te dočeka domaćom juhom kojoj nema ravna, nakon posla od stoipedest žuljeva na dan, to je žena koju ne možeš ne voljeti. 
- Hihihi... Prasac jedan, da prasac! Ala, šu, suci te postole i hodi jest, na stole ti je.
- Kapitulacija. Definitivna! – zadovoljno je konstatirao Drago.
Pričao nam je kako mu je tata iz Bosne a mama očito istrijanka. Upoznali su se kad je on došao raditi u rudnik. Mama je s tatom uporno pričala dijalektom a on ju je sve razumio, mada nikad dijalektom nije progovorio. Sa Dragom je pričala mješavinom dijalekta i hrvatskog, a tako je i s nama razgovarala. Ispričao nam je kako mu je mama jednom pričala o svađi oko njegovog imena kad se rodio. Stari je htio da se zove Ferhat, po njegovom djedu, a stara ni čut. Rekla je da joj je tu vuklo na Ferrari, kao da joj je sin neka makina a ne šlovek. Rekla mu je da je oduvijek htjela imati sina koji bi se zvao Drago ili kćerku Dragu, jer je majci njeno dijete nešto najdraže na svijetu. Naravno, pobijedila je. Još nam je ispričao kako tata zna često doći kući u takvom stanju, a onda je samo brbljav, šaljiv i nikako da prestane pričati, naročito o svojoj Bosni i o dogodovštinama na poslu. Jedva ga nagovore da ode u krevet.

Kasnije smo se udomaćili kod tete Pine. Čim bi sjeli, stol bi se pretvorio u „stolčiću, prostri se“. Nema čega na njemu nije bilo. Bila je od one vrste majki koja je ljubav izjednačavala s hranom. Ne pamtim da smo došli a da se ništa nije krčkalo ili peklo. Onda bi i ona sjela s nama i dugo bi pričali. Bila je izuzetno zabavna. Iako smo u tim godinama voljeli misliti da smo pametniji od naših staraca, teta Pina je postala dio društva kad smo bili kod nje. Završila je samo osnovnu školu, ali njene životne filozofije pamtim i danas. Tek sam sad u stanju shvatiti koliko je ljubavi i mudrosti bilo u njima. Zabavljale su nas njene litanije od psovki kad bi se zaletjela i teško zaustavljala, ali kad bi bili u frci, uvijek nas je pažljivo slušala, nije nas smatrala samo balavcima koji se prave pametnima. Znala se i ljutiti na nas, o i te kako, pogotovo ako bi zaribali nešto, ali nikad joj to nismo uzimali za zlo. Jednostavno je uvijek govorila što je i mislila, a čak i kad bi se ljutila, zračila bi nekom toplinom.
Jednom sam je pitala:

- A zašto ste ostala s barba Jusom kad vas tako žalosti kad dođe pijan? – naravno, nama je u tim ranim godinama bilo jasno ko dan da mi to ne bi trpjeli, bilo nam je jednostavno donositi zaključke u vezi svega što bi mi napravili na nečijem tuđem mjestu. Najkompliciranija stvar na svijetu nam je bio prvi poljubac, a s ostalim bi mi lako donosili zaključke, pogotovo one da su starci prolupali i da niš ne kuže.

Teta Pina je uzdahnula i rekla:
- Vidiš, nešto ću ti reć, ali mislim da to nećeš kapiti dok ne budeš sama u braku. Juso je dobar u duši, ali je ima težak život. Kad je bi mići, osta je bez roditelja, on i tri starije sestre. Svašta grdega je mora pasati. Više gladan nego sit. Sad ima teško delo s kojim nas hrani. I zato pije. Tako mu je laglje sebe podnesti. Ne kažem da se s tim slažem, nanke malo mi to ni drago. Ali, kad bin ga ostavila, tako bin ga ubila! Ne bi izdrža da i nas izgubi. Još bi više pio a jeo ne bi ništa. A ja nikega ne želim imati na duši. Pogotovo ne drugu ispaćenu dušu. A kad je bi mlad bi je tako šesan, madre de Dio, kakov šlovek, oka nisi s njega moga skinut! I vajka pun škerci i lepe besedi za sakega. I sad je takov. A, vidiš ovi burek? Ti je dobar? E pa vraga biš ga sad jala da me njegova sestra ni naučila kako ga delat. I one baklave anke!

Imala je pravo, tada je nisam razumjela. Trebala sam još puno palente, bureka, baklave i maneštre pojesti da bih shvatila što je teta Pina mislila i osjećala kad mi je to rekla.