Kako je Darko pobjegao od kuće

Darko je bio ljut. Jako ljut. 

Odlučio je da mu je ovog puta svega dosta, da su mu se mama i tata popeli navrh glave i da će pobjeći od kuće pa neka vide! 

Jučer su se opet svađali. U zadnje vrijeme se sve češće i sve ružnije svađaju. Stalno spominju novce, neku tetu Ljubicu i neke kerdite. Njega ni ne šmirglaju, toliko su obuzeti stalnim predbacivanjima ili mučnom šutnjom. E, pa njemu je dosta! Kad im je važnija ta teta Ljubica koju mama stalno ljutito spominje, a tata se brani da tu tetu, koja sigurno nije dobra kad je mama zbog nje tužna, ni ne poznaje, neka si onda nju lijepo uzmu doma. On tu više neće živjeti. 

Jučer ih je lijepo molio da ga odvedu u park. Mama je rekla da pita tatu. Tata je rekao da nema vremena i da pita mamu. A prekjučer su mu obećali i park i sladoled, i to da će ići svi zajedno. Na kraju ga nitko nije odveo, nisu se ni sjetili na to, čak ni kad im je par puta ponovio, a na večer su se opet posvađali. Tu mu je konačno prekipjelo.

Tako je uzeo svoj ruksak na Spidermana, u njega stavio plišanog psa Reksija za kojeg je svima pričao da će ga imati kraj sebe kako bi vježbao dok ne dobije pravog Reksija, pidžamu, čokoladu koju je jučer dobio, knjigu o svemiru i 50 kuna od tete Roberte koja mu je rekla da si kupi što hoće. Malo je gledao četkicu za zube i pastu, ali nikad nigdje nije čuo da moraš prati zube i kad bježiš od kuće pa ju je ostavio. Neka vide da ni zube više neće prati. Neka! 

Tata je bio na poslu a mama je skočila u pekarnicu po kruh. On se pravio da gleda crtić i da zato ne želi ići s njom. 

Stavio je ruksak na leđa i izašao iz kuće. Da li će mama i tata plakati kad vide da ga nema? Nadao se da hoće, barem malo. I on je zbog njih jučer plakao. Malo mu je bilo teško kad je zamislio kako mama plače, ali odlučio je. Dosta je! Povratka nema kad se čvrsto odluči. 

Došao je do pješačkog prijelaza, pogledao lijevo, desno pa opet lijevo, ili je to pak bilo desno, lijevo pa opet desno, nije baš bio siguran, ali zaključio je da je to svejedno jer prometa u njihovoj tihoj ulici trenutno nije bilo. Prešao je cestu, prošao kraj dvije velike kuće i zaustavio se kraj jedne manje, žute. Uputio se prema ulaznim vratima i pokucao. Nadao se da baka nije otišla na tržnicu. Ako je, on će je čekati iza kuće da ga mama ne vidi, skriven iza velikog hrasta u bakinom vrtu.

Na sreću, baka je brzo otvorila.

- O, Darko! Odkud ti tako rano i to sam? – iznenadila se baka.

- Pobjegao sam od kuće – rekao je odlučno.

- Opet? – pitala je zabrinuto, jer je znala što to znači.

- Da. Ne vraćam se više! Ovog puta sam jako ozbiljan. Kad se ozbiljno pobjegne od kuće, ne vraća se više! Živjet ću s tobom pa neka se svađaju koliko hoće, nije me briga! Ja ih neću čuti. Ne volim ih više! – malo mu je usnica zadrhtala, ali si je na brzinu spustio ruksak i izvadio Reksija pa mu je malo bilo lakše.

- Ma voliš ti njih, i oni jako vole tebe, samo imaju problema pa ih moraju riješiti.

- Svejedno, ja se ne vraćam. Jako sam ljut. 

- Ajoj, srce moje... Dođi, skuhat ću ti kakao. Znaš da ne smiješ sam prelaziti cestu? – nježno ga je pitala baka.

- Ja sam već veliki i naučio sam onako pogledati tri puta, ne brini. Dobro sam pogledao, nije bilo ni jednog auta. Donio sam pidžamu – dodao je, kako bi baki bilo jasnije koliko je ozbiljan.

Kratko su u tišini pili kakao, a onda je zazvonio telefon.

- To je sigurno mama. Reci joj koliko sam ovog puta ozbiljan i da ću od danas živjeti kod tebe, i to sto posto!

Baka se javila. Rekla je mami da je Darko tu, da joj je poručio koliko je čvrst u svojoj odluci da zauvijek pobjegne od kuće, da pije kakao i da je dobro, samo je tužan.

- I ljut! – dodao je.

- I ljut – prenijela je baka.

Mama je sigurno nešto objašnjavala jer je baka samo svako toliko promumljala, „hm-hm“, kimala i vrtila glavom, coktala jezikom, a on je pažljivo gledao te bakine kretnje pokušavajući dokučiti razgovor i to da li mama plače za njim.

- Mama ti poručuje da je šteta što si baš danas pobjegao jer je večeras mislila naručiti pizzu – prenijela mu je baka.

- Pizza... – šapnuo je čeznutljivo, ali se brzo trgnuo i odlučno odmahnuo kuštravom glavom

- Reci ti njoj da mi ne treba njena pizza i da imam 50 kuna od tete Roberte pa ću si je sam naručiti ako budem htio. Reci joj da ću razmisliti da im se vratim ako mi budu nabavili pravog Reksija.

- Mama kaže da ne voli ucjene – rekla je baka.

Nije znao što ta riječ znači, ali ga je podsjetila na ono kad mu je Ivan iz vrtića rekao da ne voli kukavice kad se Darko onako uplašio onog glumca koji je glumio vuka i imao masku s ogromnim zubima i ružnim, zločestim, žutim očima.

- Reci joj da ja nisam nikakva ucjena, da su ona i tata ucjena i da se ne vraćam kući i gotovo! 

Baka je to rekla mami. Mama je očito još nešto rekla. Ovog je puta baka odlučno odmahnula glavom i rekla:

- Čuj, ti i Željko morate nekako riješiti to između sebe. To je previše eskaliralo. Ovako više ne ide. Ovo je peti put da mali sam prelazi cestu i s ruksakom dolazi k meni. Ja ga neću na silu dovoditi kući. A nemojte ni vi. Neka bude malo kod mene. Stvarno je nesretan. Treba mu mira. Hm-hm, hm-hm... Naravno. Koliko bude trebalo, ali riješite nešto. 

Kad je obavila razgovor, prišla je Darku i zagrlila ga.

- Je li mama plakala? – pitao je.

- Da, malo je tužna.

Darku su se otele dvije, tri suze, ali ih je odlučno obrisao rukavom.

- Ti me jako voliš, jel'da, bako? 

- Naravno, najviše na svijetu.

- I ja tebe. I Reksija. Što je rekla? Neće danas doći po mene?

- Neće. Ostati ćeš neko vrijeme kod mene. Kasnije ću otići po malo tvojih stvari.

- Možeš sve moje uzeti, ja doma ne idem!

- Za sad ćemo uzeti samo malo, pa ćemo vidjeti. Sutra ću te ja odvesti u vrtić.

- Ti si najbolja baka na svijetu! – uzviknuo je od olakšanja, jer nije htio pobjeći od vrtića, samo od kuće i stalnih svađa.

Tako je Darko živio u bijegu sedam dana. Mama i tata su zvali svakog dana, ali on nije htio pričati s njima. Baka je prenosila sve što su si imali za reći. Iako je bio mali, znao je, ako čuje njihov glas i lijepe riječi, bit će mu teško ne otići u njihov zagrljaj i svoju sobu punu igračaka, ali isto je tako znao da će sigurno opet morati slušati one svađe i teške riječi koje će ga boljeti.

Osmi dan, navečer, čulo se zvonce s ulaznih vratiju. Darko je otvorio i u čudu ugledao mamu i tatu. 

- Sine, došli smo po tebe, jako nam nedostaješ – rekao je tata nježno.

- Molim te, vrati se kući, više neće biti svađa. Barem ne onakvih, možda tu i tamo nekih normalnih rasprava. Kuća je pusta i prazna bez tebe – dodala je mama i Darku su se oči počele puniti suzama kad je vidio da se i njoj pune.

- A teta Ljubica? – pitao je sa sumnjom. Nikad nije vidio tu tetu, ali su se toliko svađali zbog nje i toliko je spominjali, da mu se činilo kao da je zna.

- Ona se odselila – rekao je tata.

- Daleko? – pitao je Darko s nadom.

- Jako daleko.

- U Njemačku? – ta mu se zemlja činila dovoljno daleko.

- U Nedođiju – dodala je mama.

- U onu? Zauvijek?

- Baš u onu – rekao je tata. Darko se smirio. Iz Nedođije se nitko ne vraća tako lako, znao je to iz priče.

- A novci i kerditi? - nije znao što im je taj kerdit, ali bila je to opasna stvar, koliko je skužio, stvar koju su morali vratiti ali nisu imali odakle. Valjda su to izgubili pa su bili u neprilici, zaključio je.

- Mama je našla posao pa će biti lakše – rekao je tata.

- A pravi Reksi?

- O tome ćemo još malo razgovarati – to je Darku dalo nadu, jer je do sad uvijek bilo „ne“, na pitanje o pravom Reksiju.

Stavio je plišanog Reksija u ruksak i dao tati ruku.

- Molim te, nemoj više bježati od nas, mi te jako, jako volimo i jako nam trebaš – rekla je mama.

- Neću, ako se ne budete onako ružno svađali, lupali vratima i šutjeli, čak i sa mnom šutjeli.

- Nećemo, sine – rekao je tata, promrsio mu kosu i pogledao negdje sa strane da mu Darko ne vidi oči.

- Jel'da, tata, da ja nisam ucjena?

- Nisi, sine, mi smo veće ucjene od tebe, vjeruj mi, ali nastojat ćemo da to više ne budemo, obećajem.

Darko je pogledao prema njihovom vrtu. Točno je znao gdje će stajati Reksijeva kućica. Naravno, živjet će s njim u njegovoj sobi, ali svatko voli imati vlastitu kuću, pa će je tako imati i njegov Reksi.

Vesna Ferluga - Antić